Mama imam devojku!

Otkad znam za sebe, podjednako su mi se dopadali i decaci i devojcice, samo sam s devojcicama uvek nekako bolje i prisnije stvarala prijateljstva. Moja zaljubljivanja su bila veoma snazna i patila sam podjednako za neuzvracenim ljubavima nevezano za pol. Cak iz obdanista se secam svojih simpatija - prve su bile: cerka zene sto me je cuvala - starija od mene 15-tak godina, zatim njihova podstanarka, kasnije i moje drugarice iz obdanista... a bio je tu i jedan decko prema kome sam osecanja znala kojim imenom da nazovem...

Osecanja prema devojcicama i tim devojkama su me zbunjivala, ali ih nisam proucavala vec sam ih podrazumevala, cuvala kao deo mene, gajila i tajila od svih predosecajuci da je to nesto sto vecina ljudi ne dozivljava tako snazno, tako blisko i da ne ocekuju toliko mnogo prisnosti od svojih drugarica. Ne, to tad nije moglo biti i nije bilo uzvraceno. Te osobe su imale druga posla, druge osobe u glavicama, druge prioritete, dok su meni one bile toliko vazne da mi se cini da sam stalno patila osecajuci koliko su moja ocekivanja preterana, nerealna i neuzvracena. Devojcice, a kasnije devojke koje bi mi se dopadale imale su jednu cednu notu, imale su dar da ostvare sa mnom bliskost kakvu je retko ko umeo, razumele su me duboko, a onda nestajale u nekom svom vaznijem svetu u tom momentu. Tada se moj svet rusio...

A onda sam porasla, i kako to ''treba i dolikuje'', imala mladice, fine, nezne koji su me postovali sa svim svojim manama i vrlinama...znala sam s njima... Ali uvek sam imala i po neku drugaricu u koju sam bila tako ludo zaljubljena i cvrsto vezana...bile su to osobe kod kojih se nazirala slicna vrsta privlacnosti i s njihove strane ali...cak kad bi i nesto pokusale konkretnije, ja sam to tumacila i izvrtala taman toliko da bi se uklopilo u moju sliku da je nemoguce da jos neko gaji takva osecanja, a istovremeno im se potajno i jako nadala. Takvo moje razmisljanje, dovodilo je do mog ponasanja koje je sprecavalo svaku celiju moga bica da oda tu informaciju tako sramnu po mene i tako odbijala sve njihove cak, nekad i vrlo otvorene gestove.

Kad slobodnijim umom gledam na to, shvatam da su neke od tih devojaka bile privucene mnome ali su kod mene u jednom momentu nailazile samo na zid straha! Cak i kad bi neka bila dovoljno hrabra da napravi prvi korak, ma koliko on bio jasan i direktan, ja bih pomislila da se tripujem i da je to nemoguce tako da sam ih redom odbijala dok sama ne pozelim toliko snazno da budem s njom da i ja napravim nespretni korak unapred, a ona posle gomile nesvesnog odbijanja, odbije mene. Tad samo ponovo dobijem potvrdu svoje teorije da sam luda sto sam i pomislila da je tako nesto uopste moguce-da se ja jednoj devojci svidim i da zeli da se upusti u nesto tako ludo i uvrnuto kao sto zelim ja. Prvi put sam priznala svom tadasnjem decku da me drugarice privlace, a on je to vec predosetio...i to u sexu. Kaze da nam je sex bio mnogo bolji kada bismo pre toga pricali o jednoj mojoj drugarici (u koju sam naravno bila zaljubljena). S njim sam sada u jako dobrim ali prijateljskim odnosima.

Sve tako dok nisam upoznala devojku koja mi je priznala da je gay. Bila je moj san po ponasanju, devojka kakve inace jako volim i po izgledu mi se neizmerno dopala...dopadala sve vise. Cak je i nase drustvo sve shvatalo... shvatila sam ovog puta cak i ja da joj se svidjam! Zelela sam je uzasno, zelela je i ona mene, bilo mi je burno i svuda su letele varnice od nasih zelja. Ali moji cvrsti strahovi nisu dozvolili da se ta ljubav i ostvari. Ostala je platonska... Ona je sve shvatila, napustila je drustvo, drustvo je iz bojkota napustilo mene, a ja kao i obicno, sve kasno shvatim...

Ta zelja i privlacnost najjaca do tad, ostavila je dubok emotivni trag u meni... toliki da je uspeo da presece i nadjaca moj strah.

Resila sam da probam s devojkom!

Trebalo je toliko straha pretrpeti i proci da bih uspela makar i da se poljubim s devojkom, ali uspela sam... Pocela sam uskoro i vezu s jednom slatkom i emotivno posvecenom devojkom. Dok smo jednom prilikom vodile ljubav, moja majka je pokucala na vrata i sasvim slucajno, ona su se odskrinula i imala je sta i da vidi...obe smo bile gole, jedna drugoj medju nogama. Nisam ni bila sigurna da nas je videla jer je odmah zatvorila vrata za sobom sve dok nisam izasla iz sobe i videla je crvenu u licu i skrivenog besa u ocima. Od tada je sve bilo sasvim normalno, ali ipak nisam zelela da razmisljam o tome i osecam se da krijem nesto sto se vec odavno naslucuje.

Skuvala sam zeni kafu i najavila razgovor od koga ce pasti sa stolice. Rekla je da ce ostati mirna sta god da joj kazem. Pocela sam: Mama, imam devojku! Mama je srknula gutljaj kafe i hladnokrvno izjavila kako je jos uvek na stolici. Cudno, ali osecala sam se blesavo sto ne uspevam da je sokiram pa sam joj rekla: Ali mama, imam dve devojke! Dobro, rece ona, resices ti to ubrzo. A onda je pocela da mi objasnjava sva njena gledista zasto i kako je to i koliko duboko ona to zaista razume. Rekla je da ce mozda to biti neka faza u mom zivotu, a mozda u tome i pronadjem sebe sto je isto ok. Nabrojala mi je sve ono sto ja od zene zaista i ocekujem i cemu se nadam i zasto pretpostavlja da me muskarci vise ne zanimaju u tom smislu i ne ispunjavaju emotivno. Znaci, predivno je prihvatila i razumela me. Danas kada imam neku nedoumicu u vezi devojke, ponekad se obratim bas njoj koja da' mi pravi savet. I moja rodbina vec zna i svi su ok prihvatili. Zaista ne osecam nikakvu razliku u njihovom odnosu prema meni i mojim momcima ranije i sad prema devojkom s kojom sam.

Eto jedan happy end autovanja :) ali sam isto tako svesna da zaista imam puno srece i da je njihova reakcija prava retkost u odnosu na druge roditelje i rodbinu. Zelim i Vama slobodu da razmisljate, birate sami i odaberete onu osobu i nacin zivota koji Vama najvise odgovara.

Antonella